Ladies' own erotica Book

- Članice Erotičkog društva Kensingtonskih dama svakako valja uvrstiti u onu odabranu družinu pisaca koji pokušavaju da ustanove razliku između muškog i ženskog erotskog iskustva. One su odabrale neobičan pristup svom zadatku.

- Neke od nas su erotične mrvice škrabuckale na kovertima primljene pošte, tokom pauza za ručak, dok su druge ponekoj priči darivale čitave vikende. Sebe smatramo ženama koje su se upustile u eksperiment, i nekako naknadno zapisale i objavile ono što su otkrile...

- Evo skupine nerazmetljivih žena koje nas muškarce mogu da nauče mnogo čemu - kad bismo samo imali smelosti da odustanemo od svoje muške bahatosti, te naučimo da dodirujemo i osećamo i napredujemo čistim čuvstvima. Hajde da mi muškarci prihvatimo njihov izazov i tako upotpunimo seksualnu revoluciju! - Džad Bojton

Odlomci:

- Uputstva za tantrički seks:
1. Muškarac i žena sednu nagi na pod, licem jedno prema drugom. Žena se muškarcu približi što više može, i opkorači ga nogama. Muškarac obuhvati ženu svojim nogama. Ruke im počivaju na kukovima jedno drugog. Oboje nekoliko puta duboko udahnu, zaustave pogled na levom oku onog drugog i meditiraju zajedno, otvorenih očiju, nekih pet do deset minuta.
2. Partneri se nagnu jedno prema drugom, i žena postavlja usta kraj muškarčevog levog uva. Osećajući strujanje njegovog daha, ona mu u uvo ponavlja isti ritam, dišući u njegovom dahu. (Ovu meditaciju raditi pet minuta.) Obrću glave, i muškarac sad ženi u uvo ponavlja ritam njenog disanja. (Raditi pet minuta.) Opet pomere glave. Počinjući svako svojim individualnim ritmom, partneri postepeno postižu zajednički ritam, dišući u jednom dahu. (Nastaviti s ovom meditacijom dok god je ugodna.)
3. Posle nežne ljubavne igre, žena penis u erekciji uvodi u svoju dobro navlaženu vaginu, zadržavajući položaj opisan u vežbama 1. i 2. Periodičnim stezanjem ženinih vaginalnih mišića, i povremenim lakim muškarčevim pokretima, partneri nastoje da penis održe u erekciji bez ritmičnog utiskivanja. Oboje dišu duboko, i jasno osećaju strujanje energije među sobom.



LETNJA KIÅ A

Ima doživljaja za koje uzrast nema značaja, čak i kad su sudionici deca, a jedno od te dece ste vi. Ostaje vam samo jedna slika, tik ispod razine svesti, i ništa što vam se potom događa, ma na kom stupnju ljubavi, ne čini se njoj ravnim. Letnja kiša u sušnom San Gabrijelu donosi mnogo uzbuđenja. Prašnjave borove iglice uranjaju u trošnu zemlju, sve obuzima osećaj očekivanja nekog sasvim posebnog događaja; čak je i miris naročit. Kad kiša počinje, ja sam u ovim gorama u brvnari, trinaest mi je godina i zaljubljena sam u pametnjakovića od četrnaest. Sa nama je, naravno, i njegova porodica, njihov sam gost, i skrivam svoja osećanja. Dok kiša pada, sa starinskog fonografa dopiru zvuci sentimentalnih pesama. Reči su budalaste, kao i izveštačeni glasovi koji ih pevaju, ali se često čuje reč "ljubav", koja odskora za mene ima posebnu moć. Pogled mi zaneto bludi u daljinu, dok se ostali smeju starovremskoj neobičnosti svirke, i zadirkuju me. Čeznem za starim vremenima, kad su trinaestogodišnjakinje smatrane zrelima za udaju, a petnaestogodišnjakinje ponekad umirale na porođaju. Taj kratki, intenzivni život možda je bio bogatiji od sna o ružama, ali ja treba još dugo da poživim, i da za još mnogo koju godinu ne otkrijem svoje polno biće - možda to treba da se dogodi u dvadeset prvoj, a u trinaestoj to izgleda vekovima daleko. U to kišno veče, pošto mu roditelji i sestra jedno za drugim odlaze na počinak, prepuštajući nas svetlosti lampe i vatre koja tihne u užareno ugljevlje, naše oči žele da se sretnu i razbiju naponom nabijeni vazduh. Ali nas iznenada obuzima neobjašnjiv srah, pa ćutke odlučujemo da zaigramo. Plešemo vrlo dobro, jer smo pohađali posebne časove, i ponosimo se time, ali pazimo da se ples ne pretvori u zagrljaj. Pa ipak, njegovi prsti na mom pasu gore kao zalutala žeravica, i, kad fonograf uspori i stane, nijedno od nas se ne pomera da ga navije. Kiša sad vrlo bučno juri niz suve oluke. Kao da nam sve zemne poruke govore da se zbližimo, i oči nam se konačno sreću u taj dugo odlagani pogled. No, čuje se kako se ukućani još kreću pred leganje, i podsećaju nas da nismo sami na svetu. Na indijansku zastirku ispada žiška, hitam da je uklonim, dok on ponovo namešta fonograf. Električni trenutak je prošao. Pravimo sebi toplu čokoladu, i raspravljamo o meteorologiji kišne oluje. Najzad, on je vrlo obdaren prirodnjak, a kiša se ne može posmatrati samo sa romantične strane. Prirodne pojave zauzimaju dobar deo naših svakodnevnih razgovora i razmišljanja, jer oboje žarko verujemo da će sve što čovek u kosmosu može da opazi jednog dana biti razjašnjeno. Kad nam se sasvim prispava, rastajemo se kod vrata njegove spavaće sobe, a laku-noć poljubac nam je mek i čulan koliko i kratak. Čak se i mlada ljubav umara i traži odmor više nego ispunjenje.
Kad se oko tri noću budim sama i izgubljena, znam da se nešto užasno događa. U sobi je gusta pomrčina, i muk, ali sam sigurna da me je to probudio nekakav snažan zvuk. Onda osetim kako zemlja huji i bruji kroz podne grede, pa nagore kroz stari gvozdeni krevet i pravo u moje kosti. Prolama se neizmeran prasak, i seva najjači blesak koji se može zamisliti: svaki predmet u sobi dobija svetleći venac. Iznenada, užasna lomljava udara u moj krevet, u pod, u sobu, u krov. Napolju, praskavi odjeci se kotrljaju uz i niz planinske strane i gube se u dolini, pojačavajući jedan drugi. Prestrašena sam i opčinjena, iskačem iz kreveta da osmotrim ovaj sudnji dan, tapkam bosa do prozora. Dok pred njim stojim u svojoj dečjoj flanelskoj pidžami, koja je nekako neprimetno postala i devojačka, odjednom sam svesna da neko stoji iza mene. U ovakvoj noći spremna sam da vidim i utvaru, ali to je poznati, odskora produbljeni glas koji šapuće, "Možda je munja pogodila brvnaru - nije bilo razmaka između svetlosti i groma". Njegove me ruke obgrljuju, i njegovo se drago toplo telo privija uz moje uzdrhtale udove. Dugo očekujemo šta će uslediti, bilo sa munjom bilo sa našim nedopuštenim zagrljajem, ali se ništa ne događa. "Hajdemo u krevet - smrzla si se", šapuće. Bez premišljanja razastiremo hladne čaršave, i ležemo zajedno drhteći u gužvi starih vunenih ćebadi i dotrajalih perjanih jastuka. Samo jednom bacamo pogled na vrata - dobro su zatvorena i zamandaljena - i tokom cele kišne noći više i ne pomišljamo da bi neko mogao ući. Smesta potpuno obgrljujemo jedno drugo rukama i nogama, obrazima i slepoočnicama, šakama i kosom. Prijatnost uzajamnog prisustva je neodoljiva. Prestajem da drhtim, telom počinje da mi se razliva slatka toplota. Napolju nepogoda i dalje besni, ali je već manje strašna, povlači se polako duž brda ka dolini. Naše se usne dodiruju i razdvajaju. "Znaš da nećemo da uradimo ništa što ne treba", kaže on. Znamo, jer smo o tome već razgovarali, nadugačko i filozofski: ljubav je svemir i njegova sunca; požuda je mračna strana planeta. Nismo sigurni kako se sveprožimna žudnja koju sad oboje osećamo uklapa u taj svemir, ali znamo da u njemu mora biti mesta za ovaj vid pogrešnosti. Ispunjava nas poverenje, a ta se vera ne može izneveriti. Sati prolaze, a mi ležimo spleteni, ovlaš se pomerajući da se bolje namestimo, otkopčanih pidžama tako da se svojom toplom ploti naslanjamo jedno na drugo. Padamo u dremež, trzamo se, ponovo zaspivamo. Usne se dodiruju i sastavljaju u bezbrojnim poljupcima. Jezici laze preko očnih kapaka i ušnih resica, i dodiruju jedan drugi. Nožni prsti dodiruju nožne prste. Kolena i laktovi se taru u potrazi za mekoćom. Zaobljene šake miluju okrugline. Jagodice mojih prstiju stiskaju i puštaju njegovu uzbuđenost. Njegovi prsti prate nagibe mojih toplih špilja i šupljina, oklevajući dok ja zapadam u san. Budimo se da dovršimo milovanja prekinuta snom. Kad zora zabeli u nežnim prelivima, oluja je samo slabi odjek u daljini, a naš svet ovde sav promočen kišom, tih i spokojan. Dugo posmatram njegovo drago usnulo lice, pa tonem u san, da bih se probudila i videla kako on mene posmatra. Onda se odjednom izmiče i nestaje. Sada tek tonem u krepak san kakvim nisam cele noći spavala, i u deset se cela porodica uzrujava pred mojim vratima, pokušavajući da me probudi. Čuje se samo jedno pitanje, "Kako si mogla da spavaš po tako užasnom nevremenu?" i, "Ah, mladost!" njegove majke. Kasnije sam čula da smo to bili doživeli letnju oluju neviđenu za te krajeve, koja je ušla u mesne priče sa svojim počupanim drvećem, srušenim brvnarama, i izbrisanim putevima. Ali, u mojoj privatnoj priči ostalo je sećanje na dva zagrljena tela, dubinu bliskosti naših prepletenih obličja, apsolutno poverenje, i unutarnju silinu sreće zbog zajedništva. Dugo pošto je kraj te ljubavi već izbledeo u mom sećanju, uspomena na nju uporno se vraćala i prkosila svim potonjim trenucima predavanja i zanosa. Ništa, nikad ništa više nije bilo slično toj letnjoj oluji u trinaestoj.

6/10